Vinaora Visitors Counter

2324280
Your IP: 35.170.78.142
Server Time: 2020-10-25 11:21:07
     
 

ВЛАДИКА ЈЕГАРСКИ ПОРФИРИЈЕ

ПОУКЕ КЛИСИНСКИМ МОНАСИМА О МОНАШКОМ ЖИВОТУ

"Човек је створен за заједницу, и само кроз заједницу се потврђује као икона Божија, што не подразумева да неко ко живи усамљен као појединац не може ту заједницу да остварује, али то, по мом дубоком убеђењу, кад човек живи као усамљеник, oн у монашком смислу те речи, никада не треба да о томе одлучује сам, него то увек бива по благослову старешине или Православног Епископа, а никада не треба да буде, као нешто изнуђено, јер је то само остваривање егоизма, од кога сви патимо и болујемо...

Значи, ми смо онда затворени у односу и на Бога, јер спроводимо неке спољашње ритуале, који уствари служе само као потврда егоизма и продубљивање егоизма. Јер, негде у дубини душе ми имамо осјећај самозадовољства, самопијаности и самозаљубљености у те своје „врлине“ и те неке своје наводне особине. Значи, манастир је у ствари најбољи могући полигон, најбољи могући простор, најбоља могућа шанса да човек остварује задатак Божији, о томе да јесте биће заједнице (Цркве), а то значи да остварује љубав. Сами сте видели боравком у манастиру да брзо прођу представе о томе да је монаштво екстремни аскетизам, да је монаштво неки екстремни пост, екстремно спровођење бденија... Све то у монаштву постоји и потребно је, и треба да се трудимо да то спроводимо, али то само себи није довољно. Није то само себи циљ! То треба да буду средства за остваривање у заједници, и у манастиру човек има идеалну прилику да упозна себе у комуникацији са ближњим, у комуникацији са другом сабраћом, да упозна своје слабости.

Некада смо љути на сабрата, некада хоћемо да оговарамо, некада хоћемо да се гневимо, некада хоћемо да осуђујемо. Све је познато шта се дешава у нашој души, али све се то дешава у односу на другог. Ми у себи поседујемо своје слабости, и да није тога можда бисмо мислили како смо фини, добри или блажени... Препознавајући те слабости имамо прилику да их видимо, да се бавимо собом и препознавајући те своје слабости да покушавамо да их одстранимо. И зато у манастиру не постоји велико мудровање философије, јер се све своди на две ствари: братољубље и послушање. Кроз послушање ми се боримо, са својим индивидуализмом, са својом вољом, која је уствари показатељ и потврда самољубља, егоизма, гордости - која је извор свих других страсти. Из тог разлога је послушање једно од основних правила монашког живота. Послушање је најбољи могући пут којим ми остварујемо план Божији о нама. У контексту послушања сваки од нас има могућност да види колико је оптерећен собом, колико је оптерећен гордошћу.

Друго је братољубље, а то значи да будемо спремни, да се трудимо да будемо спремни увек, ма колико нас спречавало самољубље и егоизам, да служимо ближњем, да покушамо да служимо и не само да учинимо нешто практично за њега (брата), него да носимо његов крст, тако што ћемо трпети његове слабости; и можда његову гордост, његово лоше расположење...Тако да је то веома важно - братољубље и послушање у монашкој заједници. Можда ћемо у почетку имати проблема са одсецањем своје воље, са лишавањем себе комфора због љубави према брату, а временом ће кроз вежбу доћи до унутрашње радости и мира, и спремности да се увек радујемо послушању и да увек будемо у љубави са својим сабратом. Те две ствари ће нас, након тешкоћа, временом испуњавати.

Веома је битно да у манастиру постоји поредак. Сваки манастир по благослову Епископа има оног првог (настојатеља), и у односу на тог првог имамо прилику да се вежбамо у послушању. Тај први (настојатељ манастира) можда није бољи од нас?! Можда смо ми бољи у многим стварима?! Али, Промисао Божији је такав да је Епископ поставио тог и тог! Нама, на крају крајева, није ни битно суштински ко је тај и какав је тај. Нама је битно да имамо прилику да се вежбамо у одсецању своје воље (послушањем) и да служимо ближњем (братољубљем). Јер, творећи ове две ствари ми се трудимо да не преиспитујемо другога нити онога који је први, већ да испитујемо себе, да испитујући себе – поправљамо се, а не да поправљамо другога, нарочито ако је у питању онај први...“

„...У манастиру мора да постоји поредак, и монаси треба да се труде да га спроводе, али то не мора да буде много строг поредак, нити много благ, али је важно да се проводи... У манастирима гдје је мало монаха тешко је спроводити строге типике... Манастири по правилу нису херметички затворене заједнице, него су отворени. Служе да бисмо се ми подвизавали, али и да бисмо служили браћи која су при Цркви... У манастиру мора да постоји баланс (везано за поредак и послушања), што сама братија мора да изнађе, јер је битно да постоји форма (као оквир у којем ће се одвијати монашки живот). Важно је да постоји поредак, па таман био и много благ, али је важно да се спроводи. Биће понекад одступања, јер неко неће моћи у моменту да спроводи све што треба, неко неће моћи једно, други друго (из најразличитиих разлога). Примера ради, ако се нешто гради или ради, сигурно ће братство имати већи физички напор, али ће и ментално бити расејаније, и та расеја ност исцрпљује и на неки начин умањује снаге за поштовање тог поретка... Потрудите се да поштујете (као заједница) поредак на који сте сами пристали, зато што сте одредили дневни богослужбени круг. Јер, када човек попушта самоме себи, изнутра осећа кривицу (знајући да није испоштовао оно што је могао).

Било би добро да се обедује заједно, ујутру и увече, да се проба да се за трпезом чита (да би се сабрао ум). Узмите правило да се не јављате на телефон док једете. Тај неко ко вас зове у време јела назваће вас и после. Понашајте се у току јела као у току службе... Јер, то је навика. А било би добро да се потрудите да, колико можете, сами кувате...

Из љубави према брату, према човеку, монах треба некада и молитву да остави (да би помогао брату). Дакле, постоје и такве ситуације. Тамо где радиш нешто важно, кажеш посетиоцу да сачека неко кратко време, па му се онда изађе у сусрет... Зато, треба поштовати поредак, и да сваки (од братије) живи унутар тог поретка, и онда једни друге вучемо (напред); неко вуче у овоме, неко у ономе правцу...Свако од нас доприноси (монашкој) заједници, и утиче на другога...

Никада не треба да правдамо своје пропусте (везане за непоштовање манастирског поретка) тако што ћемо приметити да то чине и други. Свако да се труди за себе, и кад вуче један и други ће покренути себе..."

(записано са снимка начињеног у манастиру Ковиљ почетком 2008. год.)