Vinaora Visitors Counter

1579067
Your IP: 67.202.4.225
Server Time: 2014-04-19 01:47:12
     
 

О ПОМИСЛИМА

He само пред сном и у сну, него и за време јаве и бдења човека стално нападају разне помисли.

Свети Макарије Велики вели о томе: Душа под грехом слична је великој шуми на гори, или шевару у реци, или неком трњаку; стога који намеравају да пролазе тим местом морају пружати напред руке и с напором и трудом размицати пред собом гране. Тако и душу окружава читава шума помисли, нашаптаваних вражјом силом; зато је потребно велико прегалаштво и стражење ума, да би човек разликовао туђе помисли, нашаптаване вражјом силом. Треба сав свој напор уперити на помисли, и отсецати оно што служи као храна злим помислима, устремљивати мисао к Богу и не испуњавати жеље помисли, него кружеће помисли сабирати одасвуд у једно, разликујући природне помисли од злих.

He само пред сном и у сну, него и за време јаве и бдења човека стално нападају разне помисли.

Свети Макарије Велики вели о томе: Душа под грехом слична је великој шуми на гори, или шевару у реци, или неком трњаку; стога који намеравају да пролазе тим местом морају пружати напред руке и с напором и трудом размицати пред собом гране. Тако и душу окружава читава шума помисли, нашаптаваних вражјом силом; зато је потребно велико прегалаштво и стражење ума, да би човек разликовао туђе помисли, нашаптаване вражјом силом. Треба сав свој напор уперити на помисли, и отсецати оно што служи као храна злим помислима, устремљивати мисао к Богу и не испуњавати жеље помисли, него кружеће помисли сабирати одасвуд у једно, разликујући природне помисли од злих.

Свети Варсануфије Велики, каже: Од раног јутра држи жрвањ, ум свој у власти својој, и он ће млети галеницу твоју, хлебове за храну. А ако те супарник твој предухитри, онда уместо пшенице млећеш њиме кукољ. Борити се са помислима које смућују значи подвизавати се у истински духовном делању, пословању. Свакa помисао коме не претходи тишина смирености, не долази од Бога, него очигледно од леве стране. Господ наш долази с тихошћу, а све вражије бива са смутњом и метежом. Дар трезности не дозвољава помислима да улазе, и ако они и уђу, онда им не допушта да нашкоде. Само савршени могу допустити помислу да уђе и опет да га истерају, али ти не уноси огањ да он не би сажегао дубраву твоју. Ако хоћеш да сазнаш о помислу је ли ти непријатељ или пријатељ, сатвори молитву и упитај га, јеси ли наш, или наших непријатеља? (Ис. Нав. 5, 13), и он ће ти рећи истину, јер издајство бива од беспосличења. Но ти не противуречи помислима, јер беси то желе, и видећи противуречење они неће престати нападати, него се помоли Господу противу њих, простирући пред Њим немоћ своју, и Он их може не само одагнати, него и потпуно уништити.

Свети Исак Сирин саветује овако: Ко не противуречи помислима које враг сеје, него молитвом к Богу прекида разговор с њима, онда је то знак да је ум његов обрео по благодати мудрост, јер ми немамо у свако време силу да тако успротивуречимо свим противничким помислима да бисмо их прекратили, напротив, неретко задобијамо од њих рану која се дуго не може излечити. Но када их и победиш, тада нечистота помисли оскрнавиће ум твој и смрад њихов за дуто време остаће у њуху твом. Употребивши пак први начин, тојест молитву, бићеш слободан од свега тога и од страха, јер нема друге помоћи сем Бога.

Свети Јован Лествичник прави разлику међу помислима и каже: Мудри Оци сматрају да је једна ствар нападај, удар помисли, друга - присаједињење, а друта - слагање, друга опет - поробљење, а друга - борба, друга, пак такозвана - страст у души. Оци објашњавају: нападај је проста реч или слика неког предмета, која се јавља уму и уноси у срце; присаједињење је разговарање са јавившом се сликом, по страсти или бестрасно; слагање је преклоњење душе пред виђеним, спојено са насла-ђивањем; поробљење је принудно и невољно одвлачење срца или мислено трајно општење са предметом, које разорава добро устројство наше душе; борбом називају Оци једнакост сила кушача и кушанога, по ком овај последњи или побеђује или бива побеђен; а страшћу назначавају већ сам порок, који од дугог времена угнежђен у души и путем навике претворен као у природно својство душе, чини да душа већ драговољно стреми к њему. Од свих ових прво је безгрешно - друго пак није сасвим без греха; треће се оцењује према устројству подвизавајућег се; борба доноси венце или мучења; поробљење се оцењује различито, према времену и околностима када се оно догађа: да ли на молитви, или у друго време, у вези са предметима неважним, или у вези са очигледно безаконим помислима. Страст пак, без сумље, подлежи у свих или сходном покајању или будућој муци. Но који прво, тојест нападај одбија бестрасним помислима, тај једним замахом отсеца све остало.

Нечисте и срамне помисли, каже исти свети Отац, обично се рађају од демона блуда, тог срцезаводника, али од њих исцељује уздржање и сматрање њих ни у шта.

И преподобни Нил Сорски у своме „Предању ученицима о скитском животу" пише: Против свих злих помисли треба Бога призивати у помоћ, пошто немамо свагда снаге да се противимо злим помислима. Но нема друге такве помоћи као што је Бог. Стога је потребно молити се приљежно Господу Христу са уздисајима и сузама: Помилуј ме, Господе, и не дај да пропаднем! Помилуј ме, Господе, јер сам немоћан! Посрами, Господе, демона који ратује против мене! Узданице моја, за-клони главу моју у дан борбе с демоном! Господе, победи врага који војује на ме, и тишином Твојом, Речи Божја, укроти помисли које узбуркавају душу моју!

Свети Касијан Римљанин указује на три врсте помисли: од Бога, од природе и од ђавола, и подробно описује у својој књизи борбу са последњим. Бивају помисли које страховито смућују човека и нашаптавају му да он, поред свих својих напора и трудова, неће наследити спасење. Такве помисли треба, чим се појаве, одбацивати еванђелским речима: Верујем, Господе, помози моме неверју! (Мк. 9, 24), и бити чврсто уверен, да сви наши греси сачињавају као прегршт песка пред океаном килосрђа Божија. И као што свети Златоуст каже: океан има своје границе, а милосрђе Божије је безгранично; стога је и неопходно да се потпуно надамо у Господа и да жквот свој саображавамо заповестима Његовим, a у случају каквих било падања, не туговати; безмерно, него подизати себе надом и смирено молити опроштај. Свети Исак Сирин овако говори о томе: По речима Отаца, на путу врлине и на стази правде сусрећу се падања, препреке, приморавања; и томе слично. Када падне подвижник, нека не заборавља љубав оца свога; но ако му се догоди да падне и у разне грехе, нека не престаје радити на добру, нека се не зауставља у своме ходу, него и поново побеђиван нека устаје на борбу са противницима, и свакодневно нека изнова полаже темељ разрушеноме здању, и то све тако до самог исхода свог из овога света, имајући у устима реч светог пророка: Немој ми се радовати, непријатељу мој; ако падох, устаћу; ако седим у мраку: Гопод ће ме обасјати (Мих. 7, 8); и ни најмање да не прекида борбу до саме смрти; и док је даха у њему нека не да души својој да буде побеђена ни у време самог пораза. Но ако се и сваки дан разбија његов чамац, претрпљује бродолом сав товар, нека не престаје старати се, снабдевати се чак и на зајам узимати, прелазити у друге лађе и пловити са надом док Господ, погледавши на његову борбу и сажаливши се на сакрушење његово, не пошаље њему милост Своју и не да му силне подстреке да сретне и издржи распаљене стреле врага. Таква је мудрост коју Бог даје;такав је мудри болесник који не губи наду своју. Зато ава Мартинијан саветује не малаксавати од мноштва подвига, од разноврсних и честих борби на путу правде, не враћати се натраг, и не уступати победу над собом ни на какав срамни по нас начин. Јер, као неки чадољубиви отац, на богомудри начин говори следеће: ако сте ви, децо, стварно подвижници, који стреме к врлини, и имате у себи душевног старања онда узажелите ум свој представити Христу чистим и творити дела угодна Њему. Јер ви сте неминовно дужни ради овога издржати рат који против вас дижу природне страсти, противљење овога света, стална и непрекидна злоба демона и сва њихова лукавства. He плашите се што је свирепост рата непрекидна и трајна; не колебајте се од трајне борбе; не малаксавајте и не дрхтите од вражјих војски; не падајте у бездан безнадежности, ако вам се и догоди да се оклизнете и сагрешите. Но ако и претрпите нешто у овој великој борби, и будете погођени у лице и рањени, нека вас то ни најмање не омете да и даље стремите к добром циљу вашем. Сврх свега пребивајте у делању које сте изабрали, и сежите се за овим жуђеним и похвалним крајем,тојест покажите се у борби чврсти, непобеђени, обагрени крвљу рана својих и нипошто не прекидајте борбу са својим непријатељима. Такве су поуке великога старца. He треба да слабимо или малаксавамо због горе реченог, јер се много пута догађа да човек, ништаван и неискусан, непрестано поражаван и обаран, стално немоћан, одједном отме заставу из руку војника вражијих, те се због тога име његово слави далеко неголи имена оних који су се подвизавали и постали познати у победама и добија венац и скупоцене дарове од другова својих. Стога нека ни један човек не остаје у очајању. Само не будимо лењи за молитву, и не оклевајмо искати помоћи од Господа.

Немојмо се жалостити када се у нечему поклизнемо, него када отупимо у тој поклизнутости, јер поклизнуће бива често и код савршених, а отупети у томе то је већ потпуно умртвљење. Туга коју осећамо при својим поклизнућима, рачуна нам се благодаћу уместо чистог делања.Ко се у нади на покајање поклизне по други пут, тај рђаво поступа с Богом; изненада напада на њега смрт, и њему недостаје времена, у које се он надао извршити дела врлине.

Тако нас саветују свети Оци не малаксавати у подвигу, поправљати себе у случају каквог пада, и не остављати молитву ка Господу Исусу Христу, силом Којега ми живимо и крећемо се. Са надом у Његово милосрђе проводимо наш живот и очекујмо крај, кога се свагда треба сећати и молити Господа Бога, да нам пошаље хришћански крај са попутнином Светим Христовим Тајнама, за крај непостиђен, миран, и за добар одговор на Страшном суду Његовом, одговор са надом на Његово велико милосрђе и љубав према роду људском, а крај такав, о каквом преподобни Теогност пише:

Неисказана је и неизразива речима она сладост коју осећа душа обавештена о своме спасењу при разлучењу с телом. Добијајући сада оно чему се надала, она оставља тело као одело, без туге и с миром иде к светлом и тихом анђелу који је дошао одозго; без сметње пролази с њим ваздух, ни најмање не узнемиравана од злих духова, него се пење радосно, смело и са усклицима благодарности, док не буде приведена на поклоњење Творцу и од Њега добије одлуку, да се до општег васкрсења настани са њој сличнима и равнима по врлини.

Из књиге: МОНАШКИ ЖИВОТ ПО СВЕТИМ ОЦИМА – Отац Јустин Поповић