31
Aug
2018

Духован човек

Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи – умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи:
– Нећемо сада да слушамо проповеди.
– Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је отац.
Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома строг према себи, а према другима – само онолико колико су били у стању да издрже. Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса, Панатенаикоса, АЕК-а… Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је поклонике:
– Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу?
Посматрао сам га и у себи говорио: „Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе! Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!“ Поклоници су га замолили:
– Старче, реците нам нешто духовно.
– Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он.
Тада су дечаци који су били близу рекли оцу:
– Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је јако добар!
Мало касније је млађи дечак питао старца:
– Оче, да ли Ви исповедате?
– Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш?
– Да, желим, чуло се као одговор.
Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед – у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор – привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и изговараш:
– О, какав је ово живот… Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу!
Као да му говориш:
– Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја.
Дете има пуно право да се побуни:
– А где ме зовеш, у какво друштво?
Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити.
Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: „Нећу дозволити да се моје расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним бојама“. Када се вратио кући, рекао је својој жени:
– Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо време!
– Зашто, љубави, добио си повишицу?
– Не, добио сам отказ.
– Зар ћеш нас почастити због отказа?
– Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да ће бити боље је доказ томе!

извор: Архимандрит Андреј Конанос