11
Dec
2020

Данас (ни)је тешко бити Хришћанин

Kaда се сетим својих првих пар великих Постова, готово да ме ухвати носталгија, слична оној коју осећа старији човек ухваћен у вртлог обавеза када се присети безбрижног детињства. Све је тада, првих неколико пута, било баш онако како би свако замислио Пост. Молитва као да је ишла сама од себе, потпуно бих се предавао духовној страни, данима скоро да нисам имао контакт са овим светом. Молитва, духовна литература, сати самоће и размишљања, дуге шетње са слушалицама у ушима, бројаницом у џепу и сати одслушаних предавања. Стално сам осећао благодат и мир, који ми је у овом истрзаном животу био преко потребан. А онда…

Не сећам се када је тачно почело, али сада је већ прошло доста година и Постова, осећај се потпуно променио. Пред сваки Пост обећавам себи како ћу што више да се искуљчим из свега, да се удаљим од свих дешавања и покушам да вратим тај осећај који сам имао раније. А онда крене Пост и искушења крену да се ређају као на траци. Као када након црвеног картона сви играчи противничког тима јурну у напад, а екипа која је остала са играчем мање налази се у конфузији и једва избацује лопту са половине покушавајући да се мало пресабере и организује. Чини ми се да нема поља живота у коме ми тада не крену искушења и проблеми. Расејавајући енергију и време на све то, мало остаје за молитву, читање, размишљање. По правилу, тада ме сустигне туга, јер – ето – опет је прошло скоро половина Поста а ја једва да сам имао осећај да постим. И тако годинама, пред сваки Пост уђем са намером да живим као Његош на Ловећену када је током Васкршњег Поста писао “Лучу Микрокозма“, а на крају се осећам као у “Треинспотингу“, живим у сталној јурњави решавајући проблеме само са жељом да дође тренутак када ћу да се одвојим од света (начини за то одвајање су, наравно, потпуно супротни).

Временом сам на личном примеру схватио, а касније кроз искуства других Хришћана и светих отаца потврдио, да у једном добу духовне зрелости Пост престаје да буде стално пребивање у  благодати и постаје – борба. Својствено људској природи је да одмах жели све, па и ми Хришћани осећај благодати и Божијег присуства желимо да имамо “на дугме“, чим у календару буде први дан Поста. Али, то не иде тако, тојест, ми смо и даље далеко од тога. Ако је хришћански живот – непрекидна борба, онда је најлогичније да врхунац те борбе буде током Поста. Циљ Поста није он сам по себи, тј, одвајање од страсти, већ сједињење са Христом. Пост и све оно што га чини (молитва, подвиг, осамљивање…) јесу само пут, а циљ је Причешће, као врхунац те наше борбе. Пред примање Христа у себе, треба се погледати у (духовно) огледало и преиспитати – јесмо ли дали све од себе да сада будемо спремни за сједињење са Христом.

Овај Божићни Пост (као и претходни Васкршњи) специфичан је по условима у којима свако од нас живи, а које диктира “спољни свет“. Немогуће је живети ван ситуације коју је наметнула пандемија вируса, а која је са собом донела мере које нам утичу на начин живота, болести, смрт, панику, атмосферу страха и неизвесности… Годину у којој живимо обележила је – смрт! Страх је убачен у људе, и он је присутан и код оних који већ месецима живе у ирационалној параноји и изолацијама, и код оних који робују теоријама завера, плаше се чиповања, вакцина, мистериозних владара из сенки… Пропагандом су људи успешно удаљени једни од других, штавише, људи су постали преплашени контакта и блискости. Под изговором вируса разбијена је скоро свака жива заједница, међу њима је начета и сама Црква. Оно ка чему је човечанство ишло деценијама сада се остварује “из безбедности“ – људи једни другима постају странци! Никада се више није говорило о спашавању живота, а реалност је да су људски животи коначно сведени на бројку (стални бројеви нових жртава и оболелих).

Где је ту онда позиција Хришћана? Онима који исповедају веру у Христа не сме да влада страх. Такође, Црква је заједница у којој ближњи није потенцијални извор заразе већ предмет моје љубави и жртве. Човек није бројка, већ Личност која носи слику Бога у себи! Зато током овог Поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Себично би било да се под изговором Поста склонимо од ситуације око нас, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.
Хришћани данас воле да представљају како живимо у последњим временима, како никад није било теже бити Хришћанин… Ја мислим управо супротно – никад лакше није било бити Хришћанин! И то сада, у овој години, више него икад! Свуда око нас је прилика за жртву и подвиг. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Изолованима, одбаченима је потребан осећај заједнице. Болеснима је потребна помоћ. Слуђенима и изгубљенима је потребан путоказ. Сада није време за удаљавање већ за давање себе ближњима.

А онда, када станемо на молитву, тада треба да сву ту њихову патњу и слабост коју смо осетили и за коју немамо решење препустимо Господу, помоливши се за њих. Тада Господу на старање поверавамо и преплашену баку, и револтираног, безнадежног пријатеља, и зараженог познаника у изолацији, и лекара који ради по петнаест сати и на својој кожи трпи сав овај хаос, и све оне безнадежне и престрављене људе у чекаоницама и редовима, све оне у изолацијама, оне које ломи болест, оне на самрти… А благодат ћемо, након свега тога, добити тамо где је Христос директно “дели“ – на Светој Литургији.

извор: Смрт свету