26
Mar
2019

ДА КУЦНЕМ У ДРВО

У холу школе разговарају две мајке док чекају да се заврши настава, па да децу одведу кући.
„Да ли се појавио овај нови грип у одељењу твог детета?“, упита прва.
„Да куцнем у дрво – није!“, одговори друга и куцну три пута у рукохват на огради степеништа.
„Зашто куцкаш у дрво?“, упита прва.„Како ‘зашто’? Па зар ти не желиш да ти дете буде здраво?“ са чуђењем је упита.
„Ма наравно да желим али… Знамо се неколико година, никад те нисам питала – да ли си ти крштена?“, упита прва.
Збуњеног погледа, одговори јој: „Јесам, крштена сам још одавно. Што ме то питаш?“
„Е па онда стварно не разумем то твоје куцкање у дрво! Као да ће ти дрво помоћи да ти дете буде здраво.“
„Никада, баш никада, нисам о томе размишљала! Целог живота то сви раде око мене, а и ја по навици…“ „Навика је чудо!“, са благим прекором према самој себи рече друга мајка.
„Гледај, навика јесте ‘чудо’ како ти кажеш, али постоји и стара реч – “одвика’. Ја ћу ти рећи како и зашто сам ја престала да куцкам у дрво, уз онај додатак ‘да не чује зло’, али веруј ми да ми није намера да ти ‘солим памет’. Знаш ме толико“, полако рече прва мајка.
„Молим те, реци ми, баш ме занима“, рече друга мајка благо се приближивши првој.
„Чула сам да су наши преци, када су се селили у непознате крајеве, са собом обавезно носили једно парче храстовог дрвета. Зашто? Па веровали су у многе богове и један од тих је ‘живео’ у храсту. И пошто нису били сигурни да ће у тим новим крајевима наићи на храстово дрво, носили су малу цепаницу. И када год би хтели да се помоле баш том ‘специфичном’ богу – они би куцнули у ту цепаницу да ‘га пробуде’, да их чује и услиши. Јел’те не ‘давим’ са овом причом?“, упита прва мајка.
„Ма ни мало, занимљиво ми је. Ионако чекамо децу“, одговори друга.
„Добро. Е сад, када су наши преци дошли у додир са хришћанским народом Грцима, било им је драго што су дошли на добру и родну земљу која није била заузета, али су били и збуњени – како то овај народ верује у само Једног Бога, а опет… нису сиромашни, већ напротив, живе у релативном благостању. И реч по реч, схватили су да овај народ верује у Бога Који је створио све видљиво и невидљиво! То је за њих било право откриће, јер то значи да је Тај Бог, Отац и онога у шта су наши преци веровали да су божанства. Неке од наших предака је та вест уплашила, али неки су је доживели као радосну вест (на грчком – еванђеље), радо су се крстили, и почели да живе слободним животом, животом молитве Богу Јединоме. И тако нису више морали са собом да носе парче дрвета и да стрепе, да се тај назови ‘бог’ не наљути ако га забораве. Разумеш сада зашто сам те питала – да ли си крштена?“, искрено упита прва мајка.
„Да, сада ми је јасно. Као да ми је некако, ‘пукло пред очима’,“ замишљено одговори друга. „Чекај, али не разумем зашто ми и даље куцкамо у то дрво и зашто баш три пута?“, упита је.
„Ех ‘зашто’? Знаш какав смо ми народ. Ми би ‘и јаре и паре’ ако може“ , насмеја се прва мајка. „Неки од тих обичаја, који иако нису хришћански, били су толико снажни да се просто нису дали искоренити, већ су се ‘закамуфлирали’ у Православну ‘униформу’. И пошто све што почињемо да радимо, ми хришћани отпочињемо молитвом „У Име Оца и Сина и Духа Светога“, онда се то куцкање – утростручило!“
„Хм, да… добро си рекла. Али реци ми, пре него што звони за крај часа, како си се ти ослободила те навике? Рекла си ми да си и ти то некада радила.“
„Наравно да јесам“, одговори прва мајка, „и данас они који то раде, чине то махинално иако нам Бог даде да уместо тога, када желимо да нам деца буду здрава, или када са захвалношћу установимо да у њиховим одељењима нема грипа, као што сада радимо, да се Богу захвалимо и устима, а и руком која ће се прекрстити. Много пута сам у почетку саму себе ‘ухватила’ да ми рука креће ка најближем дрвету, али полако с временом, миц по миц, престадох то да радим. Слободна сам сада, некако“, рече прва мајка.
„Право да ти кажем, и ја бих волела да будем слободна, поготово сада, пошто знам све ово. Него, не питах те – ко је теби све ово испричао?“, радознало упита друга мајка.
„Нећеш ми веровати – моје старије дете!“, рече и тихо се насмеја! „По доласку из школе, причамо тако нас двоје, ја сам била трудна са овим другим што га сада чекамо, и кад ме упита моје дете како сам јер сам имала мучнине у другој трудноћи, рекох да сам добро и – куцнух у дрво! И моје ми дете исприча све ово; каже да су то научили на веронауци. Ја мало размислих и одлучих да, кад ја нисам имала веронауку док сам ишла у школу, од свог рођеног детета учим по мало од свега тога. И знаш шта: занимљиво је, ослобађа ме старих навика и чини некако … веселом!“, рече жена уз осмех.
Управо тада зазвони школско звоно, а друга мајка додаде:
„Дивна си! Много ти хвала на овом ћаскању. Хајде да се увек нађемо 15-так минута пре школског звона, да и ја од тебе научим по нешто од оног што си запамтила од свог детета“!
„Одлично. Богу хвала „, рече и брзо се прекрсти, „и ми, а и деца су нам здраво и добро, волела бих да се дружимо и овде, а можемо и до Цркве заједно, и код мене или тебе кафицу да попијемо“, пријатељски одговори прва мајка.
У томе, обема мајкама деца просто улетеше у загрљај док је по холу школе одјекивала весела граја раздраганих малишана.

извор: ''Светосавско звонце'' бр. 8/2018.